Produženi vikend je počeo u petak ujutru, kada je plan bio da se u novim Asics FujiTrabuco Pro patikama, koje su svi učesnici dobili, i krene put obližnjeg Herzogstanda u Bavarskim Alpima. Usled nezgoda s prevozom, ostala sam uskraćena za taj, kako čujem od ostalih, neverovatan dan, s obećanjem da ćemo dobiti novu priliku već u ponedeljak. Donekle utešena pridružila sam se timu na tradicionalnoj nemačkoj večeri gde je atmosfera bila ispunjena ushićenjem zbog uspešnog početka avanture.

Sledećeg dana počinjao je Xletix događaj i prvi na redu bili su elitni trkači, uključujući i nekolicinu Frontranera. Svi ostali bili smo na terenu bodreći ih na početku i kraju trke, a u međuvremenu upijajući energiju koju ni kišovito vreme nije uspelo da uguši. Posle par sati slobodnog vremena iskorišćenog za druženje, red je bio na ostale da isprobamo prepreke pre sutrašnje trke. Ubedljivo omiljena tog dana bila je nekoliko metara dugačka blatnjava bara kroz koju treba puzati ispod bodljikave žice. Vrlo brzo svih 60tak Frontranera, pojedini do neprepoznatljivosti okupani blatom, potpuno su podetinjili - vriskajući i prskajući, svi bez izuzetka nasmejani. Na večeri smo saznali da ćemo sutrašnju trku prelaziti u timovima. Bila sam oduševljena vešću, garantovala je još veću zabavu.

Sutradan, svi u crno srebrnoj opremi-jedan veliki tim, imali smo čast da, posle kratkog zagrevanja, krenemo prvi. Trasa je bila duga oko 18km sa preko 35 prepreka. U podsvesti sam se pomalo pribojavala prepreka koje će od mene zahtevati da preronim kroz bazenčić s vodom a kojih će neminovno biti kroz trku. Naravno kako to obično biva, prva na koju smo naleteli bio je bazenčić sa vodom i par drvenih zidića ispod kojih se treba provući. Uz optimizam i podršku kako mog, tako i pojedinih članova drugih timova, savladala sam strah. Ohrabrena, krenula sam dalje, samo da bih posle par minuta naišla da sledeću-bazenčić sa blatnjavijom vodom i gumama umesto drvenih zidića. Smejući se svojoj ‘muci’, uz neumorno bodrenje, i ta prepreka je ostala iza mene. 

Konačno sam mogla da registrujem i teren gde se nalazim-gradilište sa mnogo kamenja i neravnih površina koje se prepliće sa jezerima. Prepreke su bile kreativne, od visokih zidova koji se moraju preći timski, preko pomenutih blatnjavih i vodenih prepreka, do najrazličitijih konstrukcija koje testiraju stisak i snagu ruku i nogu-s razlogom kažem da sam se osećala kao junak video igre, sa sve blatnjavim izgledom kao krunom. Ipak celo iskustvo ne bi ni blizu ostavilo takav utisak da nije bilo fantastičnog tima. Svako je imao svoje slabosti i prednosti, ali timski duh je isključivao bilo kakvo odustajanje kao opciju, svi smo pomagali svima da daju najbolje što imaju. I smeh, mnogo smeha. Kroz cilj smo prošli oko 2 i po sata kasnije, veselo držeći se za ruke preplavljeni utiscima. Posle dugačkog tuširanja i večere, ugrabili smo par sati sna jer sutradan se u pola 5 ujutro ponovo kretalo na planinu.

Nisam jutarnja osoba ni u normalnim okolnostima, a posebno kad posle par dana ispunjenih sa mnogo akcije i srazmerno malo sna treba da ustanem u 4 ujutru, i dalje umorna od trke prethodnog dana. Ali već sam čula priče o prizorima s planine i nisam planirala da ih propustim. I kakvi su to prizori! Neki trčeći a neki hodajući, krenuli smo na gore kroz oblake i izmaglicu. Bila je to dobra vežba za moje skočne zglobove budući da je teren bio izuzetno neravan i strm. A posle oblaka sunce! I beskrajni zeleni predeli, i iako je vrh daleko, ne mogu a da ne uživam u procesu. Par sati kasnije i mi koji smo odlučili da hodamo dospeli smo na vrh. Gore nas je sačekala potpuna tišina, zelenilo s jedne, i oblaci koji su izgledali kao da po njima može da se hoda sa druge strane. Nekoliko trenutaka na vrhu je dovoljno da učini da se osećam minijaturno u odnosu na čitavo prostranstvo. Upivši što je više te scene moguće, spustili smo se nazad žičarom budući da nije ostalo mnogo vremena do povratka, i vrlo brzo došlo je trenutak za pozdravljanje i završetak jednog od meni najzanimljivih i ispunjenijih putovanja do sad. Do sledećeg viđenja! :)