Oduvek sam sebe smatrala jakom i sposobnom i preuzimala mnogo obaveza na sebe. Godinama unazad trčanje je nezaobilazan deo mog života. Trudim se da u toku nedelje trčim 4 ili 5 puta i da jednom ili dva puta odradim vežbe snage. Onima koji me poznaju dobro je poznata moja rečenica da mi trčanje daje energiju i čini me jakom i spospobnom za mnogobrojne dnevne zadatke.
Mesecima imam mnogo obaveza na poslu, radim doktorat iz fizike, u pitanju je naporan i mentalni i laboratorijski rad, merenja, ispitivanja, obrade podataka...a tu su i vežbe koje držim studentima i kojih je bilo mnogo ove godine, zatim razni drugi, sporedni poslići za koje me usputno zaduže i zamole profesori iz moje grupe na fakultetu...
Pre nekoliko meseci počela sam ponekad da doživljavam neuspešno odrađen željeni trening kao mali neuspeh. Nije se to dešavalo uvek, i dalje mi je trčanje značilo mnogo i davalo mi energiju za svakodnevne obaveze, ali bilo je dana kada sam zbog iscrpljenosti usled poslovnih obaveza vrlo neuspešno odrađivala trening deonica, uzbrdica, ili tempo trening. Pomislila sam da se dogodilo zasićenje u trčanju i da je došlo vreme da se posvetim više poslu, ipak sam u godinama kada se od čoveka očekuje da pruži društvu maksimum svoje radne sposobnosti. Plan mi je bio da istrčim maraton u Parizu i da se smirim na neko vreme, da spustim loptu, odem na trčanje kada zaista osećam potrebu za njim i ništa ne silim. Nekako se posle tog maratona u Parizu sve poklopilo da se moj plan, iako možda nije bio istinska želja, zaista ostvario. Trčanje sam smanjila drastično, ali ne zato što sam istinski o tome razmišljala, nego zato što su se dodatni poslovi vrtoglavo survali na mene. Priprema rada za konferenciju u Lisabonu, priprema seminara odmah nakon povratka sa konferencije... U Lisabon sam sa sobom ponela opremu znajući da uvek kada posetim novi grad, obožavam da ga budim svojim korakom u toku jutarnjeg treninga trčanja. Međutim ovog puta bilo je drugačije. Dani su nam bili potpuno ispunjeni kako predavanjima, tako i pešačenjima i do 20 kilometara. Telo je bilo premoreno i ujutro je draži bio još koji minut sna, nego buđenje radi trčanja. Samo jedan dan odradila sam trening od 20 min i to ne sa previše volje. Po povratku u Beograd pomislila sam da više nisam onaj zaljubljenik u trčanje i u osećaj koji ono stvara u telu. Morala sam na posao da odlazim ranije nego inače, a ja sam navikla na jutarnji trening i kada bih se vratila kući, bila bih preumorna za bilo kakvu akciju. Prošlo je 12 dana bez trčanja (ne računajući onaj dvadesetominutni momenat u Lisabonu) i tada sam na putu na posao u jutarnjim satima kroz prozor autobusa ugledala dečka kako trči ka adi. Poželela sam da skinem sa sebe sve, da uskočim u opremu za trening. Na putu do posla sam zamišljala sebe kako trčim. Osećala sam se kao zatvorenik iza ogromnih bedema. To veče sam odradila trening večernjeg trčanja. Prijalo mi je mnogo. Osećala sam da mi se energija vratila nakon treninga. Celo veče sam bila pozitivna i nasmejana. Sledeći dan ustala sam ranije i posvetila svom telu 30 minuta za vežbice snage. Ponovo sam osetila konekciju svog tela i uma, tu savršenu lepotu, snagu. Naredno jutro ustala sam dovoljno rano da stignem i na trčanje i na rano zakazan sastanak. Vratio mi se onaj moj osmeh i pozitivan stav, primetila sam i da sam bila mnogo raspoloženija u komunikaciji sa svojim studentima, što je po meni veoma bitna stavka u mom poslu, jer su mlađi asistenti ipak ti koji treba da ih oraspolože i prikazuju najlepšu stranu nauke.
Shvatila sam da nije došlo do zasićenja u trčanju i da je trčanje ono što me čini ovakvom kakva jesam, ugradilo se u moj DNK i bez njega ja jednostavno nisam potpuna. Ono je velikim delom zaslužno za osmeh koji svakodnevno rado delim ljudima oko sebe. Ti mali neuspesi u sebi zacrtanim ciljevima, zapravo su samo signal da na poslu postoji previše obaveza, da vreme mora drugačije da se preraspodeli i da se ne može svima uvek udovoljiti, učiniti usluga, izaći u susret. Mnogo njih mi je u poslednje vreme reklo „Smanji Nora“, bili su u pravu. Čovek mora svoje želje i potrebe da zadovolji, da bude zadovoljan sa sobom i sa onim čime ispuni dan, samo tako će biti prijatno društvo i za druge ljude i pokretačka snaga za njih.
Još uvek nisam povratila potpuno svoju kondiciju, još uvek imam dosta obaveza, ali osećam da se lagano vraćam. Čini mi se da ću još neki period ljubomorno gledati tuđe slike sa trka, ali znam da će i mene uskoro biti na njima :)
Sutra ujutro putujem u Prag, patike i oprema za trčanje se već nalaze u koferu i jedva čekam da budim ulice Praga svojim jutarnjim trčom :)
napisao/la
Nora Trklja
Fizičar, istraživač saradnik i asistent u nastavi na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (izrada doktorske teze u toku) od Beograd
Starosna grupa: 33
Klub: AK Crvena zvezda