Veći deo tima iz Srbije uzeo je u učešće u događaju tako da je to bila prilika i da se naša ekipa okupi posle dužeg vremena. Polazak je dogovoren za petak predveče, privatnim automobilima. U Sofiju stižemo kasno uveče pa odlučujemo da snagu čuvamo za sutrašnji dan. On počinje već rano ujutru, trkom u parku na 5km koja predstavlja deo svojevrsne trkačke lige u Sofiji. Ruta je bila lepa i lagana, ravna, ukrug po parku.
Ovde smo se i susreli sa članovima bugarskog tima koji su takođe učestvovali u trci kao i sa inostranim članovima tima koji su doputovali da se oprobaju na sutrašnjem glavnom događaju. Posle trke ceo tim sa sve gostima iz ostalih zemalja uputio se u bašticu kafića na doručak i topli napitak. Kao što to obično i biva, bez nekoliko sati ovakvo okupljanje nije moglo da prođe, bilo je prisećanja prethodnih događaja, razmenjivanja iskustava o treninzima i opremi i mnogo smeha. Nakon toga mnogi od nas koriste priliku da posete prodavnicu u okviru tržnog centra i ponove se. Posle malo vremena za pauzu, na red dolazi fotografisanje, uvek omiljena aktivnost frontranera.:) Nekoliko lokacija je bilo predviđeno, uglavnom u obližnjem šumovitom parku. Veče je bilo rezervisano za timsku večeru. Održala se u malom, šarmantnom restoranu u centru Sofije i okupila je bugarski i srpski tim, kao i članove iz Norveške, Belgije, Dubaija. Kao da celo pre podne nije bilo dovoljno, priče i smeh su se opet nizali i vreme je odmicalo velikom brzinom. Ubrzo je došlo vreme za odmor, da bismo svi bili spremni za svoje distance, i poneko postolje i obaranje ličnog rekorda kako će se kasnije ispostaviti.
Dogovor je bio da se svi pojavimo ranije da bi se napravila grupna fotografija svih članova. Kako se približavalo vreme disciplima, tako se i trg na kome je bio start lagano punio. Članovi FrontRunner tima imali su svoj šator na samom startu koji je bio mesto okupljanja tokom celog događaja. Prvi na red došli su maratonci. Ispraćeni su uz odbrojavanje i glasne aplauze. Nakon njih startovali su polumaratonci, a potom i trka na 10km na kojoj sam i ja učestvovala. I pored tople dobrodošlice i lepog vikenda za nama, to je verovatno bila jedna od trka koje su mi najteže pale od kad trčim, jer sam se tog jutra probudila osećajući se loše.
Dvoumila sam se da li uopšte da nastupam, i prelomila sam da želim. Istrčala sam svoju verovanto najsporiju desetku ikad, na svakom koraku boreći se sama sa sobom i bodreći sebe na raznorazne načine da izguram do kraja. I na kraju, nekako i jesam, i bila sam ponosna na sebe zbog toga. A osim na sebe, osećala sam ponos i prema svom timu, načinu na koji su predstavljali sebe i svoju zemlju i svoj brend. Čak smo imali i medalju na polumaratonu kojom nas je jako obradovala Nora.
Iako sa poteškoćama, ova trka će mi dugo ostati u sećanju, pokazala mi je da kada je neophodno, posedujem snagu uma i volje da izdržim izazov koji je preda mnom.
napisao/la
Ana Popović
grafički dizajner od Beograd
Starosna grupa: 31
Klub: Barbell gym
Trener: Marko Ristić