Prošlo je sedam dana, a ja i dalje svaki dan gledam moju prvu maratonsku medalju i smešim se. Od kada znam za sebe ja trčim, gledam sve od fudbala do tenisa, ali atletika je uvek na mestu jedan bila i ostala, tj.deli prvo mesto sa farmacijom :) Oduvek se divim ljudima koji istrče taj maraton, nije mi dosadno da 2h, 3h sata gledam bilo koju maratonsku trku na Tv-u, ili na stazi, ali do pre par meseci za mene je to bilo nezamislivo. Polumaraton istrčan pre godinu i po, i trail trka na Jahaorini je bilo sasvim mi dovoljno, 42km je zvučalo skoro pa nemoguće. Ali kada uđeš u taj začarani krug trkača, pa krenu pitanja, Alex šta čekaš, kada ćeš, uvuče se to negde u glavu. I tako negde krajem novembra odlučim ja, DA TRČAĆU TAJ MARATON na proleće. Mogu i hoću, kraj priče !!! Gledam gde trčati, šta i pojavi se Treviso Maraton, lepo mesto, lepi komentari o trci, kažu staza nizbrdo (moj teren ), to je to. Idemo !
Sredinom decembra krećemo sa pripremama, kreću za mene dužine najduže ikada istrčane, treninzi po kiši, snegu, vetru, minusu, mraku, blatu, ali uz ekipu najbolju na svetu, sa kojom treniram, sve to deluje zabavno, i HVALA IM MNOGO, MNOGO !! Na savetima, društvu na stazi, hrabrenju, verovanju da to mogu, iako svo vreme sam tom maratonu pristupala sa strahopoštovanjem, i imala samo jedan cilj, da mojih prvih 42km bude ispod 4h....Posle ću brže , prvi put da samo ja to probam...
3.3.2016 Krećemo, naša četveročlana družina, ostatak nas čeka u Italiji. Jedva sam čekala da krenemo, treme nigde, znajući sebe, čudno mi, ali dobro. Posle 24h stižemo u Treviso, jedemo najbolju pizzu i u krevet. Ceo dan posle provodimo u Veneciji, ne odmaramo kao što bi trebalo. Krećem već da razmišljam da to nije dobro, sama sebi govorim Aleksandra sutra trčiš maraton, idi lezi, ali ne vredi naravno :) Uveče odlazimo u Expo po brojeve u Conegliano, gde smo trčali....Iako kiša pada, ne smeta nam, u atletskom selu super atmosfera, uzimamo naše pakete i konačno idemo da odmaramo. Opet nema treme...
6.3.2016 6h zvoni sat, gledam kroz prozor mrak, u glavi spavaj i ne ustaj, ali već posle 3 sekunde Alex za koji sat trčiš MARATON !! U sekundi postajem budna, ne spava mi se više, moji cimeri Marija i Goxi budni su, i shvatam u sekundi da ne da imam tremu , nego se tresem. Ustajem, noge ne osećam, kao da letim. Ni za jednu trku nisam imala taj osećaj. Goxi nas zeza, smiruje, ali ne vredi. Milion pitanja u glavi, da li sam uradila ono, da li ovo, šta ako umrem :) ... Dolazimo u Conegliano, trkači su tamo već, super atmosfera, mnogo veselih ljudi, sve je prelepo, pozitivno, ali ja ''umirem''...U glavi mi, da li mogu ja to, sumnjam u sebe..Moji drugari me hrabre, pokušavam da uživam u tom čekanju starta....I onda krećemo :) Galama, smeh, HEJJJJ JA TRČIM MARATON, krećem i ja da se smejem, vičem, iako smo rekli da treba čuvati snagu, ali jače je od mene, ne mogu da ćutim :)...Milan, Dušan i ja idemo zajedno, pridružuje nam se na 4.km kolega trkač iz Hrvatske, i kreće priča...Pričamo, smejemo se, ''ogovaramo'' zajedničke poznanike, pa i presednika kluba :) , Milan ( moj sparing partner na trkama, veliki drug i podrška )brine da li smo gladni, žedni, ali ne mogu ja od adrenalina ni da jedem ni da pijem ništa mnogo, sve je divno, predeli gde trčimo, gledam vinograde,
planine u daljini, nasmejana lica, podrška međusobna je tu, pogledam prošlo već 10km, nisam ni osetila. Vidim idemo brže nego što je trener rekao, ali ok meni je super :) Samoooo nailazimo na uzbrdice, pa neka i nizbrdica, saznajem da je staza promenjena, da bi bila priznata...Super , baš su sada našli... Oznaka 21km, razmišljam kad pre, vidim prolaz brži 3, 4minuta od predviđenog. Ok, to neće biti dobro na 34km negde, ali razmišljam, udariću u taj zid, o kojem sam toliko slušala, čitala, ali preživeć... Na 25km Milan i Pavao ubrzavaju, Dušan i ja pokušavamo da držimo svoj tempo...Idemo zajedno tih 5km, ponestaje mi snage, noge su super, ruke, čekam taj zid, nema ga još. Uočavam prvu grešku, zaboravila sam gel, ne uzimanje okrepe redovno, ali idemo dalje, nema nazad. Na 30km Dušan ubrzava, ostajem sama sa sobom i hiljadu misli, pitanja, svi saveti koje sam dobila mi prolaze kroz glavu, reči moje mame ''Pa znaš li ti Aleksandra koliko je 42km, zar ti nije dosta taj polumaraton, ako ti bude teško stani i šetaj“ Noge kao da čuju moje misli, ali ne, nema stajanja, to ni sekunde ne pomišljam, nisam došla ovde da odustanem, prolaze mi kroz glavu svi ljudi koji veruju u mene, koji su me hrabrili, mnogo teže stvari koje sam preživela....Sama sebi govorim TRČI, šta ima da razmišljaš, samo TRČI !!!...Do 33km nekako idem, onda naglo tempo pada, noge hoće, glava, ali snage nigde...Hrabre me trkači sa staze, pomažu mi, ništa ih ne razmem sem bravo sinjorina :) , samo se smešim i idem....Samo mi je važno da završim, o vremenu više ne razmišljam, ne bitno je ... 39. Km Uzbrdica ....O neee, pa rekli su nizbrdo, prošetaću, hoću, neću...Šta mi prolazi kroz glavu ni sama ne znam više...40.km kaldrma..Još samo 2km, najduža u životu... Čujem muziku, navijanje, ali nigde kraja, obilaze me, obilazim i ja, bodrimo se, svako na svom jeziku...korak po korak vidim kapiju, tu sam...Razmišljam samo da prođem cilj, da padnem na ogradu, da se umijem, sa leve strane je moja ekipa, tako su rekli... Prolazim cilj, ispod 4h je JEEEEEE :), od emocija sam blokirana, želim da plačem, da se smejem, da skačem, da vrištim, ali ne mogu.....bacam pogled na levo, i vidim ih sa transparentom BRAVO ALEX...u tom trenutku ne znam šta osećam, ceo svet je moj, sve mogu, toliku količinu sreće opisati ne mogu....Daju mi vodu, čestitaju, ja ne znam za sebe... Dobijam moju finišersku medalju, koooliko sam ponosna na nju, ne skidam je naredna 24h ;)
Posle masaže, najbolje paste u tom trenutku :), u glavi mi hmmm znam greške, koji bi sledeći maraton mogla .....Nemam bolove, super se osećam....Ali rekli su mi sutra to kreće, ok, to mi je ne bitno sada. No, ni sutra ni narednih dana ja ne osećam skoro nikakvu upalu...Mislila sam da je mnogo teže to stanje posle maratona, ali ja sam ga nekako dobro podnela...Najteže je bilo odmarati ovih 7dana posle :) ali kažu treba tako... I na kraju, svi vi koji razmišljate možete li, MOŽETE !!! Mnogo smo jači nego što mislimo. Upustite se u avanturu zvanu MARATON...Imajte NAJBOLJUUUUU EKIPU, kao što je moja , i sve će to biti jedna velika zabava...A osećaj posle prvi put istrčanih 42km....Hmmm ostavljam vam da osetite...NEVEROVATAN
