Iskreno, nisam planirala učešće na ovoj trci. Iako sam načula da planiraju da me zovu, na početku mi nije ni padalo na pamet da prihvatim, jer sam zbog raznih obaveza smanjila treninge dužina još od maratona u Parizu u aprilu. Zvaničan poziv stigao poslednje nedelje jula, a ja na moru - uživam i trčkaram tek za svoju dušu, gde planiram, da ostanem do 24 avgusta... Sećam se tog jutra, vratila sam sam se treninga po nekom kamenjaru gde sam se kao da sam početnik, zaputila u patikam koje su samo za asfalt, pošteno se skršila i sva u ranama i prašini ušla u kuću, pogledam telefon i vidim poruku: poziv za učešće na Svetskom prvenstvu...ekipa sjajna, ali moje noge nemaju trening za to i morala bih da zapnem pošteno narednih nedelja da bih se dovela u red! Ali...neke prilike se pružaju jednom u životu i šteta bi bilo ne iskoristiti ih! Ja sam u sebe verovala i znala sam da će moje telo izdržati i pripreme i trku! Znala sam i da će prihvatanje promeniti moj odmor u pripreme na moru na plus 30 i da i pored silne želje neću uspevati da ustanem jako rano dok sunce ne upeče i da ću provesti dosta sati trčeći po vrelom asfaltu, ali prihvatila sam! Vrlo brzo sam se uozbiljila, radila deonice, uzbrdice, treninge snage, dužine...i to ozbiljne dužine! Prve nedelje 25 km, sledeće nedelje 35 km, a poslenje nedelje letovanja luda 42 kilometra! Tek tada sam se osetila spremnom za svetskih 50! Daleko je ovo bilo od priprema za vrhunski rezultat, ali je bio moj maksimum u tom trenutku.
Ekipa koja je putovala u Rumuniju je bila sjajna, društvo za poželeti! Biljana Bursać, Katarina Pohlod, Kristijan Stošić, Miloš Dajević i Nikša Papić i naš vođa puta, Goran Čegar, koji je od starta u tim uneo predivnu pozitivnu energiju. Imali smo žurku i na putu u Brašov i u povratku, a tek tamo...
Brašov je kao grad iz bajke okružen predivnim planinama i poljanama. Svi timovi su bili smešteni u sjajnom hotelu u Brašov poljani koja ima zaista izvrsne uslove za trening i pripreme.
Trka je bila u nedelju, 1. septembra, po ulicama Brašova koje su se veoma zagrejale na suncu i temperatura je dostigla 28 stepeni ubrzo nakon početka trke. Staza ni malo lako, puna ozbiljnih uzbrdica, koje nakon mnogo pretrčanih kilometara sve teže padaju. Ja sam prvi put u životu skoro celu trku trčala sa nekim, ali ne sa bilo kim, nego sa mojom dragom drugaricom Biljanom. Bodrile smo jedna drugu, mnogo puta proveravale kako smo i rečima i pogledima, delile vodu, delile izotonike, osluškivale korake... Bilo je to 50 km sreće, muke, vreline...znale smo da odustajanje nije opcija, nama nikada nije bila ni do tada, pa naravno ni sada kada trčimo za reprezentaciju! Osećanja pri zajedničkom ulasku u cilj su rečima neopisiva! Tela umorna, ali potpuno ispunjena! Srce puno sreće! U trenucima kada je bilo najteže, uz nju sam izvukla svu snagu iz sebe i dala je tom vrelom asfaltu!
Bila je čast i veliko uživanje trčati ovih svetskih 50 km!
napisao/la
Nora Trklja
Fizičar, istraživač saradnik i asistent u nastavi na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (izrada doktorske teze u toku) od Beograd
Starosna grupa: 33
Klub: AK Crvena zvezda